Povodom međunarodnog dana filozofije 2021. godine, koji se obilježava trećeg četvrtka u novembru, Udruženje za promovisanje kulture i mišljenja Sofia raspisalo je konkurs za najbolji filozofski esej. Učenica naše škole Anđela Milotić uzela je učešće sa svojim radom, koji možete pročitati u nastavku.
Da li je moral povezan sa stepenom obrazovanja neke osobe?
“Vrlina je znanje”, poručuje nam Sokrat, grčki filozof i otac etike. Iz ove ideje postavlja se pitanje: da li znanje zaista dovodi do spoznavanja vrline, i da li ono znanje, stečeno obrazovanjem i vaspitanjem, posreduje učenju vrline?
Pre svega, potrebno je ustanoviti kako se postiže znanje. U svakodnevnom životu postoje oni koji su do te mere obmanuti sopstvenim samopouzdanjem i egom, oni koji smatraju da sve znaju, i koji su, prema svojom mišljenu, uvek u pravu. Takvi žive, ne u stvarnom svetu koji nas okružuje, nego u posebnoj verziji tog sveta, za koji znaju i kome pripadaju samo oni. Postavljaju jasno vidljive granice, kroz koje ne prolazi ništa sa čime se oni lično ne slažu i misle. Oni, na ovaj način, odbijaju znanje. Jedino se priznanjem sopstvenog neznanja otvara mogućnost učenja. Sokratova misao, “znam da ništa ne znam”, potvrđuje važnost ovakvog priznanja.
Znanje, koje se postiže na ovakav način, trebalo bi rezultirati spoznavanjem vrline. Ali šta tačno označava vrlina? Kako se ona tumači? Moglo bi se reći da ona označava oruđe, koje služi za prepoznavanje moralnih normi, i upućuje na izbor istih. Javlja se glas u nama, koji je uvek prisutan, a koji nas neprestano grdi i opominje. U tom glasu prepoznaje se Sokratov demon, koji se skriva u svakom pojedincu. On je poput tereta koji nam se nalazi na ramenima, osećamo ga i suočavamo se s njim, a on nikad ne nestaje. On predstavlja savest, koju ne možemo izbeći.
Oni koji poseduju znanje su na ispravnom putu. Ono što je cilj moralnog života je sreća svakog pojedinca. Sreća pokreće i do nje su ljudi spremni doći na bilo koji način. Međutim, samo oni koji poseduju vrlinu znaju da se samo njenim izvršavanjem postiže sreća. Na taj način se zaobilazi prepirka sa savesti. Srećni ljudi su oni koji to spoznaju, i koji sebi nalaze meru. Aristotel nam takođe ukazuje da je sreća naći meru. Kada se napokon pronađe, ona vodi dobrom životu. Dobar život predstavlja, ujedno, moralno ispravan život.
Današnje znanje o moralu i vrlini se smatra predmetom bavljenja obrazovanja. Međutim, da li se obrazovanje bavi suštinom koju treba podučiti? Da li ona uspeva u svojoj nameri? Svakako da obrazovanjem pojedinac stiče umno razvijanje i uzdizanje. Ono bi trebalo da ga navede na prepoznavanje vrline i mere kao odgovora za dobar život. Ali ipak, čisto prepoznavanje ovih normi nije dovoljno. Da bi uspeo postići vrlinu i meru, potrebno je najpre upoznati sebe.
Kako čovek upoznaje sebe? Za početak treba slušati svoju savest, svog demona, kao moralnu samosvest ili glas opomene i ispravnog postupanja. Ispravno postupanje prosvetljava put ka upoznavanju sebe, kao ličnosti, koja teži apsolutu i savršenstvu. Dostizanjem mere stičemo mogućnost poznavanja sebe, na šta nas upozoravaju i dve krilatice Delfskog proročišta, “upoznaj sebe” i “ničega previše”.
Prema tome, iako se individua obrazovanjem uzdiže razumno i ostvaruje produhovljenje intelekta, ono mu ne daje garanciju sticanja vrline. Moralne vrednosti se mogu prožimati kroz materijal u obrazovnom sistemu, ali tek u onolikoj meri koliko ta sfera dopušta. U većini slučajeva to nije dovoljno, njihova važnost se stavlja u drugi plan. Za rezultat se dobija da on poseduje obimni spektar znanja u specifičnim sferama nauke, određena zvanja i potvrde njegove spreme, ali njegov unutrašnji rast i spoznanje vrline može biti beznačajno mali, ukoliko su zanemarene druge duhovne oblasti, koje obogaćuju i utiču na prosvetljenje.
Sa druge strane, individue koje prihvataju svoju savest, upoznaju sebe, poznaju meru i vrlinu, često bivaju ismevani od strane javnosti. Po svojim razlikama se izvadvajaju iz mase, a ove razlike se smatraju za sulude i besmislene. Uočava se negativan stav većine prema onima koji za glavne vrednosti uzimaju one moralne i time teže dobrom životu. Postavlja se pitanje: da li je tračka služavka, koja se smejala Talesovom padu u bunar, zavladala svetom? Ona i dalje ismeva, u vidu javnosti, ljude koji se opredeljuju za više vrednosti, a koji se, zbog njene osude, više ne snalaze u svakodnevnom životu. Ali oni ne prestaju težiti visinama, kao što ni Tales nije prestao gledati u zvezde. Zadržavaju svoj stav i pokazuju snagu, koju ni tračka služavka ne može poljuljati.
Međutim, učestalost njene vladavine se ogleda u vrednostima koje se danas stavljaju u fokus. To su, u većini slućajeva, društveni status i uspeh, nebitno kakve prirode, i na koji način postignut. Onog momenta kada ih ljudi pridobiju, lepota i čar ovih vrednosti se gasi. One postoje u njihovim životima, pokazuju ih i hvale se njima. Ipak one ne ispunjavaju prazninu njihove ličnosti. Ona ostaje šuplja i netaknuta, bez obzira na koje načine je oni pokušavali stvoriti kao živu i postojeću.
Iako se danas vrednosti morala nalaze na društvenim marginama, i njihova bitnost stavljena u zaborav, nije ih nemoguće ponovo uspostaviti. Prvo ih je potrebno vratiti u obrazovanje, pomoću umetnosti i filozofije, u kojima se one i ogledaju. Na ovaj način se otvara mogućnost njihovog uzdizanja. One se vraćaju na noge i izdižu iz zaborava. Pobeđuje se tračka služavka, i njen uticaj se gubi. Ovim putem obrazovanje obogaćuje duh, proširuje vidike, i pojedinac konačno ostvaruje prosvetljenje i sreću, kao osnovne životne ciljeve.